Reči. Moje reči.

Nekada davno, postojala je devojčica čije je srce kucalo brže nego što su kucala srca drugih ljudi.
To im je smetalo, zbog buke naravno..
Njeno srce je kucalo tako glasno!
Ona je pokusavala da objasni.
"To je srce ptice. Nalazim se u telu koje nije moje, zato moje srce kuca tako brzo. Ja sam ptica!"

Evo mene posle dužeg vremena. Moram priznati da je razlog mog dužeg odsustva uglavnom lenjost ili manjak nečega pametnog da kažem, iznesem, podelim..
Trenutno se ne dešava mnogo značajnog u mom životu, sem konstantnog preispitivanja koje smatram već sastavnim delom moje svakodnevnice sa kojim ću morati da živim do kraja svog života.
Naravno da je bilo par značajnih stvarčica ali zaista me sama pomisao na njih već toliko umara, i ne postoji ni jedan razlog zašto bih ih pomenula.
Zaista se osećam kao da sam ceo mesec januar prespavala a izgleda da i februar neće biti ništa bolji. Sve je nekako statično i kao da se neki događaji nisu desili, kao da su prespavani, samo snivani.
Čudni neki osećaji... hladni i sumorni baš kao i ova zima, koja nikako da prođe.
I muka mi je od nje. Hoću Sunce! Hoću život! Ovo beznačajno sedenje u kući svodi se na jedno veliko ništa.
Zaključak: Opet se vrtim u krug, u krug, u krug. I ne mogu da prestanem inače ću pasti ošamućena i povređena.
Zaista mi je žao što sam propustila tekstove nekih ljudi koji su zaista divni, i ne mogu vam obećati da ću sada biti tu, ali mogu obećati da ću se potruditi.

P.S. kad ono beše dolazi proleće? ili i vi imate osećaj da ova zima koja traje već 6meseci neće skoro da prođe??