Konacno da i ja napisem nesto posle duzeg vremena. Ko zna kada cu opet moci da piskaram.
U svom ovom haosu oko skole, ocena i ostalih obaveza nemam vremena ni da sednem dva minuta i bistre glave razmislim sta treba dalje ciniti.
Naime nije se desilo nista posebno za ovih par nedelje, koje su prosle super brzo. Eventualno sam sebi potvrdila da je sa nekim nategnutim situacijama gotovo. Da li cu se nekada opametiti?
Stvarno pocinje da mi ide na zivce to sto vreme tako prolece pored mene, a ja ne mogu ni da ga usporim, iskoristim onako kako bih ja to zelela.
No, nema veze. Tu smo da se uskladimo sa stvarima kojima ne mozemo upravljati.
Evo onog najbitnijeg(nemojte da zamerite ako je tekst duzi, jer nisam dugo pisala (: )
-Decko o kome sam vam skoro pricala je ispario. Nestao. Propao u zemlju. Nazovite to kako hocete, ali to nece promeniti cinjene. Dosla sam do zakljucka da sam ja to sve umislila. Znate kad se ocate tuzno umisljate svakakve gluposti.
Nema veze, ne borim se vise. Ne trenutno. Nemam vremena. Ili je to mozda samo opravdanje? Ko ce ga znati. Ni ja vise nisam sigurna u to sta osecam, sta mislim, o cemu razmisljam. Postajem ko kakav robot, koj radi rutinski i vrti svaki dan istu plocu. Zaista se borim protiv toga, ne zelim da mi zivot bude jedna ustaljena rutina. Mislim da bih prezirala sebe kad bih dozvolila da mi se to desi. Ono sto mi sada treba je svez vazduh i duge setnje sa ljudima koje volim, i koji mi znace. Nije mi bitno to sto je hladno, bitno mi je da disem.
- Kao sto sam vec pomenula, shvatila sam ko je ona. Time sam samo zavrsila sa svim sumnjama. Zamislite ispostavile su se tacne, a nisu bile bas lepe. Sada je to iza mene, i to bi trebalo da je dobro. Valjda. Ah, tako sam nesigurna u poslednje vreme. Ne znam kuda da krenem, sta da pocnem, sta da ostavim za kasnije... Donosim pogresne odluke. Stalno mi se cini kako nemam vremena ni za sta, a onda pronadjem sebe zagledanu u jednu tacku. I ko zna koliko bih u toj istoj tacki pronalazila ozivljenih uspomena, konstantnih poraza, mogucih prilika, neprozivljenih snova da me gruba realnost ne trgne. Ali zivot ide dalje.
- Srela sam nekoga. Slucajno. Ne, nisam ga poznavala, i ne, ne poznajem ga. Doduse vidjam ga. Zvuci zanimljivo, jer sam imala prilike da ga cujem. Zapravo zvuci divno. Mozda. A mozda se sve emocije igraju sa mnom a da ja toga nisam ni svesna. Ko zna sta se desava duboko, duboko u meni. Posto spolja izgledam savrseno normalno i ne odajem nikakve znake usamljenosti, razocarenosti i ostalih ne bas tako lepih osecanja. Ali tamo dole je stalni pritisak koji radi na izgradnji te zavrseno dobro isplanirane bombe koja moze da eksplodira svakog trenutka. Ne ocekivano. Ne najavljeno. I to na najmanju opasku. Uvek sam bila uzdrzana od pokazivanja osecanja(to ne znaci da ih nisam pokazivala, to znaci da sam ih samo pokazivala ljudima koji jesu zasluzili da ih vide), uvek sam slusala druge, pomagala im da prevazidju svoje probleme. Ne ja se ne zalim. Samo hocu da vristim. Da izbacim sve. Da se osetim ponovo rodjenom. Da se isplacem, ugusim u suzama ako treba. Da zbacim sav teret sa svojih ledja. Pa trazim li mnogo?!? Hocu da glupi zidovi nestano. Hocu da nadjem nekog upornog ko ce ih srusiti. Ko ce znati kako to da uradi, a da je ne moram da mu kazem. Hocu da volim!! Hocu da osetim ponovo ta nezna krila koja ti samo ljubav moze pruziti. Medjutim, jedina krila koja sam imala su sada pokidana, unistena, ona se vuku po zemlji. Skupljaju svu prljavstinu i upijaju sve negativno oko sebe, vise kao podsetnik jos jednog poraza. Ne, ne treba mi nista sem jednog. Onoga za cim svi mi ljudi zudimo. Onoga sto je osnovna potreba svih nas, ili bi trebalo da bude-da budemo voljeni! Ne forsiram da nadjem ljubav, ne trazim je na silu, ali ipak je hocu. Reci mi iskreno... kada znas da jesi, kad znas da si voljen, zar nije ceo svet tvoj? Zar nisu boje oko tebe prelepe, vedrije, a ti mozes jasnije da ih vidis? I reci mi da se nikada nisi osecao kao ja, i znacu da lazes.
*Obozavam ovu pesmu. Tako opisuje ono sto osecam. U stanju sam da spavam ceo dan, samo da bih izbegla svo to ramisljanje...
