Reči. Moje reči.

Januar 11

.Tako Sam Ja OdlučIla.

Život Trekbekovi (0) Komentari (7)   

 

Danas sam donela neke stare odluke, obećanja sama sebi. Ponovo. Pravo da vam kažem to su one odluke koje odavno vučem iza sebe ko kakav teret svoje podsvesti. I neću više. Sada ću da ih rešim tj. pre ostvarim, pa da donosim nove. Prva je odluka naravno vezana za školu. Ne mogu i neću više da gledam mamine i tatine sinove i princeze koji su bolji od mene a imaju mali milion veza i vezica, pritom su još i ograničeni, maloumni i veze oni sa životom nemaju. Jeste da ja ne volim ekonomiju i da nisam tip koji voli praktične poslove, ali to nije opravdanje. Hoću da u tom pogledu budem bolja!
Eto, danas prvi školski dan u ovoj 2010. a ja našla da se uspavam. Jedva sam pronašla čitavih 15min. da se spremim. Uh, kako mrzim kad sam od ranog jutra u frci, onda me nervoza prati ceo dan. Volim lepo da ustanem ranije, da popijem jutarnji nes(koji će me zagarantovano držati budnom prva tri časa) i da doručkujem kući, a ne da jedem one bljuvotine u školi.
Tako da obećavam da ću se buditi od sada na vreme i da neću kasniti. Da li je to moguće? ;)
Sledeća odluka je da ću skinuti ova 2-3 kg. prema mom mišljenju-viška. Mislim da je ova odluka najteža. Sećam se da sam jednom uspela i da sam bila toliko srećna da sam odlučila da ću kao nagradu pojesti čokoladu. Onda verovatno znate kako je to na kraju izgledalo, jedna za drugom.. a i čovek se opusti previše...
Uporedjujem jučerašnji i današnji dan. Totalna suprotnost. Mislim da već duže vreme nisam bila tako srećna kao juče kada je Sunce napokon sijalo. Ništa i niko nije mogao da utiče na moje očigledno pozitivno raspoloženje(ok, ne računjajući na to kada me je mama podsetila da do proleća ima još tri meseca..ali i to sam brzo zanemarila). Dan kao da sam ga na lutriji osvojila, divan i sasvim neočekivan. Razmišljam kako me je ovo sumorno vreme i zima prepuna lupanja glave o sto navela da zapravo volim crne olujne oblake. Gluposti, sada ne mogu da dočekam leto i sve one blažene momente koje nam ono pruža. I tako donosim još jednu odluku-meni će Sunce od sada pa nadalje uvek da sija. Nije bitno kakvo je vreme napolju, pada li kiša ili ne.. svoj život ću sebi da ulepšam!
A sada vas pozdravljam, idem da spremim nes koji sam jutros preskočila i da učim.
Zato što uprkos svemu, ja imam volje!

 

 

Januar 07

.U Sivoj Sobi.

Život Trekbekovi (0) Komentari (6)   
Ovde noćas ponovo pada sneg. Vetar je toliko jak i nemilosrdan, da dok cvili i udara u prozore, u određenim momentima ledi mi krv.
Već satima ležim u krevetu, pokušavam da zaspim. Okrećem se, prevrćem se sa jedne strane na drugu, zatvaram oči pa ih ponovo otvaram. Ništa. Osećam da mi nešto fali, da mi nešto nedostaje. Iznenada me stiže jedan nalet mučnine. To je to, odustajem od ideje za spavanjem. Polako ustajem i sedam pokraj prozora. Odavde vidim sve, odavde gospodarim. Nemo posmatram prizor onoga što se dešava napolju. Mećava je toliko uporna, i snežne pahulje veju sve dok postepeno ne jenjavaju i ispuštaju svoju meku dušu na mokrom asfaltu. Gubim se u tim naletima snega, koji proleću tako brzo pod uličnim svetiljkama. Bacam pogled na moju svetiljku, sa kojom sam delila mnoge neprospavane noći, i shvatam da se tu stvari odigravaju nešto drugačije. Da li je to zima odlučila da se našali sa mnon ili su svi oni sati bez sna došli po svoje, zaista ne znam. Ispod te svetiljke posmatram sneg koji pada i polako i sa nevericom počinjem da razaznajem pojedinosti i deliće svog života. Puštam sneg da mi prikazuje slike moje prošlosti, događaja, zauvek odbačenih snova, pogaženih reči, ugašenih strasti, utihnulih nada.
Vidim ih sve i to veoma jasno, u trenutku želim da skrenem pogled, da ne gledam. Prokleta radoznalost ili umor.. a i projekcija je suviše privlačna.  U tišini koja produbljuje dušu vidim svoju prošlost čiji sam večiti zarobljenik. Sve traje još par trenutaka a onda se svetla pale i film je završen. Pre nego što se bacim u stolicu okrećem još jedan pogled na to belo platno, i u odjavnoj špici, vidim svoje ime u ulozi glavnog glumca. Onda potpuno iznurena sedam i suze mi naviru, gotovo da jecam u ovoj tmurnoj januarskoj noći. Sve što želim je da skinem okove i lance kojima me je prošlost tako jako vezala za sebe.  Muka mi je od tog statičnog transa u kojem ležim godinama.
I... onda se iznenada setim da je jedno lice promaklo, izbačeno je iz scenarija. Neko novo, zanimljivo lice. Ne smem da se usudim da kažem: drago lice. Hoću da razmišljam pozitivno a ne mogu, vidim samo moguće poraze. Kukavica sam. Hoću napred a sebi ne dopuštam da idem napred. Za trenutak se setim razmenjenih pogleda i osmeha i umirim se. Potom razmišljam o tome kako je prisutna razlika u godinama koja je naizgled bedna i zaista se molim da je tako.
Od sveg tog razmišljanja osećam se slabašnom.
Polako se uvlačim nazad u postelju, zatvaram oči i dopuštam sebi da vrtim taj smeh iznova i iznova, sve dok me on ne odvede u svet snova, negde daleko odavde.
Decembar 23

.Opet.

Privatno Život Trekbekovi (0) Komentari (5)   

 

 

Opet je nesto puklo.
Opet se nesto desava, duboko u meni, sto odavno potiskujem.
I opet mi je muka. Sve oko mene se vrti, i nista nije jasno... padam, ali vise ne ustajem. Uporno tonem, tonem dublje.. i uvek iznova bezim u sebe. Tu se skrivam. Ne, ne podizem nove zidove. Nemam gde da ih postavim, nadogradim. Dokle? Ovi stari su dovoljno visoki, da zaklanjaju nebo. Oni su sasvim dovoljno visoki, da ne mogu doci do vazduha.
Otkrivam mnoge stvari koje nisam znala, a koje su se desile ljudima koje volim. Iste te ljude vidim kako pate, a ja ne mogu nista da uradim. Ne mogu da im pomognem. Ne znam kako. Prijatelji su tu, ali se ne usudjujem da im kazem. Ne zelim to. Svako ima dovoljno svojih problema, zar ne? Na kraju krajeva, niko sem tebe samoga, ne zna kroz sta prolazis. I dosta sa tim.
Plasim se. Uzasno se plasim. Osecam se tako slabom, tako nekorisnom. Danas sam pronasla sebe sa picem u ruci i pogledom na plafon, koji se okrece i okrece. Kako to da niko ne primeti da nesto nije u redu? Kako to da niko bar ne posumnja? Pa zar je toliko lako glumiti srecu? A kad dodju pravi osmesi... pravimo li mi uopste razliku? Trenutno sam izgubljena, ne mogu ni da se isplacem kako treba. Ne znam ni da li zelim to. I kao da ne osecam nista, kao da se samo odmaram... a ustvari lezim potupno slomljena u prasini svojih osecanja, koje ne pokazujem. Gledam u neku drugu sebe, u senku, i pitam se zasto ne mogu biti ona. Tako povrsna i hladna, bar na minut, bar na dan. Tako imuna na sve sto se dogadja, i na sve sto predstoji. Zudim da se sve zavrsi, da nestane. Neke turobne misli me neprestano proganjaju, crpe energiju i sto je najgore pocinjem da se oslanjam na njih, kao da su kakvo resenje. Da ti pokazem strah u ruci punoj praha, da li bi razumeo? Da li bi se potrudio?
Ali ne. Ostajem i dalje ovde, sasvim sama. Sasvim iscrpljena.

 

1 2  Sledeći»
Design by JuliettaRose Studio. Powered by Lifetype