Ovde noćas ponovo pada sneg. Vetar je toliko jak i nemilosrdan, da dok cvili i udara u prozore, u određenim momentima ledi mi krv.
Već satima ležim u krevetu, pokušavam da zaspim. Okrećem se, prevrćem se sa jedne strane na drugu, zatvaram oči pa ih ponovo otvaram. Ništa. Osećam da mi nešto fali, da mi nešto nedostaje. Iznenada me stiže jedan nalet mučnine. To je to, odustajem od ideje za spavanjem. Polako ustajem i sedam pokraj prozora. Odavde vidim sve, odavde gospodarim. Nemo posmatram prizor onoga što se dešava napolju. Mećava je toliko uporna, i snežne pahulje veju sve dok postepeno ne jenjavaju i ispuštaju svoju meku dušu na mokrom asfaltu. Gubim se u tim naletima snega, koji proleću tako brzo pod uličnim svetiljkama. Bacam pogled na moju svetiljku, sa kojom sam delila mnoge neprospavane noći, i shvatam da se tu stvari odigravaju nešto drugačije. Da li je to zima odlučila da se našali sa mnon ili su svi oni sati bez sna došli po svoje, zaista ne znam. Ispod te svetiljke posmatram sneg koji pada i polako i sa nevericom počinjem da razaznajem pojedinosti i deliće svog života. Puštam sneg da mi prikazuje slike moje prošlosti, događaja, zauvek odbačenih snova, pogaženih reči, ugašenih strasti, utihnulih nada.
Vidim ih sve i to veoma jasno, u trenutku želim da skrenem pogled, da ne gledam. Prokleta radoznalost ili umor.. a i projekcija je suviše privlačna.  U tišini koja produbljuje dušu vidim svoju prošlost čiji sam večiti zarobljenik. Sve traje još par trenutaka a onda se svetla pale i film je završen. Pre nego što se bacim u stolicu okrećem još jedan pogled na to belo platno, i u odjavnoj špici, vidim svoje ime u ulozi glavnog glumca. Onda potpuno iznurena sedam i suze mi naviru, gotovo da jecam u ovoj tmurnoj januarskoj noći. Sve što želim je da skinem okove i lance kojima me je prošlost tako jako vezala za sebe.  Muka mi je od tog statičnog transa u kojem ležim godinama.
I... onda se iznenada setim da je jedno lice promaklo, izbačeno je iz scenarija. Neko novo, zanimljivo lice. Ne smem da se usudim da kažem: drago lice. Hoću da razmišljam pozitivno a ne mogu, vidim samo moguće poraze. Kukavica sam. Hoću napred a sebi ne dopuštam da idem napred. Za trenutak se setim razmenjenih pogleda i osmeha i umirim se. Potom razmišljam o tome kako je prisutna razlika u godinama koja je naizgled bedna i zaista se molim da je tako.
Od sveg tog razmišljanja osećam se slabašnom.
Polako se uvlačim nazad u postelju, zatvaram oči i dopuštam sebi da vrtim taj smeh iznova i iznova, sve dok me on ne odvede u svet snova, negde daleko odavde.