Novembar
20
-Mislim da mi se on ponovo svidja.
-Oh, pa ti ga taman zaboravis, ne prodje puno vremena a ti ga se opet setis i tako sve u krug. Toplo-hladno. Iznova i iznova.
-Da, ali ne pronalazim sebe za krivca. Ono sto osecam je krajnje neizbezno. Kao da me drzi u vazduhu, negde izmedju razuma i osecanja.
-Pa sta ces sada? Uostalom zar te nije vec pitao, i rekao sta oseca?
-Jeste. Tada nisam bila spremna. Bila sam nezrela osoba. Kajem li se? Ne znam. Kao da vreme koje je proslo samo potvrdilo sta zaista osecam. Da sam tada bila sa njim, mozda bih ga videla samo kao prolaznu osobu u svom zivotu. Sada to ne zelim. Jednom sam ga odbila. Mislis li da je to problem? A i retko ga vidjam...
-Ne budi luda. Ne trazi opravdanja. Pokusaj. Radi na tome. Ne mozes sedeti i cekati da se nesto tek tako desi. Nije kao da ce on uci kroz prozor tvoje sobe i reci kako je oduvek bio ocaran tobom, i kako te je cekao sve vreme. Zar nisi rekla da ti je skoro poslao poruku? Znaci da te nije zaboravio. Znaci da jos uvek budis malo znatizelje sa njegove strane. Pokusaj.
-Oh, nisam sigurna ni u sta. Ali plasim se. Uzasno se plasim svega. Toga da ponovo osecam. Odbijanja. Vezivanja. Neizvesnosti. Ne znam sta se desava u njegovom zivotu, a tako bih volela. Mozda ima nekoga. Sve je tako zbunjujuce.
-Joooj...nemoj to raditi sebi. Ne postoji nista lepse od osecaja da pripadas nekome. Kad imas nekoga za oslonac, i kad taj neko ima tebe. Sto se tice odbijanja, sta mislis kako je njemu bilo? Ipak je pokusao. Ipak se usudio. Sada je na tebe red.
-Ali razocarenja...
-Na njih ces misliti kasnije. Sada je vreme da uzivas. Da se prepustis.
-Svidja mi se on. On kao licnost. On kao sve o cemu trenutno razmisljam. Znas proslo je puno vremena, i mislim da je sada doslo ono presudno vreme, trenutak. Kao onda kad odlucno stojis na raskrscu i znas da treba da ides napred, jedino sto tada treba da uradis je da podignes kofer i krenes. Umorna
sam od ovog istog bezlicnog prostora na koje sam navikla, mesta u kojem stojim. Hocu da vidim, prozivim, i osetim nove stvari. Ipak plasim se...
-Nemoj se plasiti. Dosta je patnje i bola. Podji tamo gde osecas da trebas da podjes. Ne zaustavljaj se. Ne obracaj paznju na barijere, one su samo prividne. Sreca je tu. Rasiri ruke i docekaj je. A najbitnije od svega, potrci joj u susret. Daj sve od sebe i videces, isplatice se.
-Zaista to mislis?
-Zaista. Pa?
-Onda idem. Napred. Bez i najmanjeg osvrtanja. Idem da nadjem ponovo osmeh na svom licu i ljubav u njegovim ocima. Idem da pokusam.
-Oh, pa ti ga taman zaboravis, ne prodje puno vremena a ti ga se opet setis i tako sve u krug. Toplo-hladno. Iznova i iznova.
-Da, ali ne pronalazim sebe za krivca. Ono sto osecam je krajnje neizbezno. Kao da me drzi u vazduhu, negde izmedju razuma i osecanja.
-Pa sta ces sada? Uostalom zar te nije vec pitao, i rekao sta oseca?
-Jeste. Tada nisam bila spremna. Bila sam nezrela osoba. Kajem li se? Ne znam. Kao da vreme koje je proslo samo potvrdilo sta zaista osecam. Da sam tada bila sa njim, mozda bih ga videla samo kao prolaznu osobu u svom zivotu. Sada to ne zelim. Jednom sam ga odbila. Mislis li da je to problem? A i retko ga vidjam...
-Ne budi luda. Ne trazi opravdanja. Pokusaj. Radi na tome. Ne mozes sedeti i cekati da se nesto tek tako desi. Nije kao da ce on uci kroz prozor tvoje sobe i reci kako je oduvek bio ocaran tobom, i kako te je cekao sve vreme. Zar nisi rekla da ti je skoro poslao poruku? Znaci da te nije zaboravio. Znaci da jos uvek budis malo znatizelje sa njegove strane. Pokusaj.
-Oh, nisam sigurna ni u sta. Ali plasim se. Uzasno se plasim svega. Toga da ponovo osecam. Odbijanja. Vezivanja. Neizvesnosti. Ne znam sta se desava u njegovom zivotu, a tako bih volela. Mozda ima nekoga. Sve je tako zbunjujuce.
-Joooj...nemoj to raditi sebi. Ne postoji nista lepse od osecaja da pripadas nekome. Kad imas nekoga za oslonac, i kad taj neko ima tebe. Sto se tice odbijanja, sta mislis kako je njemu bilo? Ipak je pokusao. Ipak se usudio. Sada je na tebe red.
-Ali razocarenja...
-Na njih ces misliti kasnije. Sada je vreme da uzivas. Da se prepustis.
-Svidja mi se on. On kao licnost. On kao sve o cemu trenutno razmisljam. Znas proslo je puno vremena, i mislim da je sada doslo ono presudno vreme, trenutak. Kao onda kad odlucno stojis na raskrscu i znas da treba da ides napred, jedino sto tada treba da uradis je da podignes kofer i krenes. Umorna
sam od ovog istog bezlicnog prostora na koje sam navikla, mesta u kojem stojim. Hocu da vidim, prozivim, i osetim nove stvari. Ipak plasim se...
-Nemoj se plasiti. Dosta je patnje i bola. Podji tamo gde osecas da trebas da podjes. Ne zaustavljaj se. Ne obracaj paznju na barijere, one su samo prividne. Sreca je tu. Rasiri ruke i docekaj je. A najbitnije od svega, potrci joj u susret. Daj sve od sebe i videces, isplatice se.
-Zaista to mislis?
-Zaista. Pa?
-Onda idem. Napred. Bez i najmanjeg osvrtanja. Idem da nadjem ponovo osmeh na svom licu i ljubav u njegovim ocima. Idem da pokusam.
