Kako je sve glupo i bezlicno. Crno i belo. Bez ikakvog prostora za druge boje, za zivot. Dani, meseci, godine. Koliko li ih je samo proslo. Ali ti si tamo, imas svoj zivot, svoje snove, sa nekim delis srecu, tugu, suze. A ja? Ja sam ovde. Sama. Ne idem dalje, ne pokusavam. Tako bih volela da sam pored tebe, da sam uvek tu za tebe. Da gledam kako se smejes, napredujes, postajes bolji covek. Ali nisam. I dalje udaram glavom u zid, i dalje se nisam opametila. Boze, pa ja se i dalje nadam. Samo mi se cini da vise ne znam cemu. Svrhu mog zivota pronasla sam u tebi. I posle sveg ovog vremena, nisam je se jos odrekla. Ko zna da li ce sudbina biti toliko darezljiva da nas ponovo spoji. Bar na tren. Jedan pogled, jedna rec. Ne, moze i bez reci. Nisu neophodne. Bitno je samo da znam da si ti postao ono sto si oduvek hteo da budes, da si ostvario ono za cime si oduvek zudeo toliko. Jedino ako je tvoj zivot ostvaren, bice i moj. Meni je to dovoljno. Ne mogu opet da pronadjem ljubav, ne mogu da se nateram. Ne zelim to. I stalno ti se vracem. Ponovo i ponovo. Uvek. I kao da nikada nista u zivotu nije bilo niti ce biti bitno, sad kad vidim zivot onakvim kakvim on zapravo i jeste. Bez tebe. Sumoran. Ne ocekujem nista originalno od eha. Od neke nove ljubavi. Kazu da osoba koja nije dozivela razocarenja, ne moze osetiti pravu ljubav. Glupost. Sta sam ja onda osecala prema tebi, nego ljubav? Sta sam ja bila tebi, a sta sam ostala? Secanje? Mozda cak ni to. Jedna ljubav, dovodi do destrukcije druge. Da li to znaci da na kraju od mene ipak nije ostalo nista. Nikakav trag u tvom zivotu. Pokusavanje da zaboravim na tebe je podjednako suludo kao pokusavanje da se setim nekoga koga jos nisam upoznala. Pa sta ako si ti tamo, a ja ovde? To ne znaci da je sve gotovo. Ne mora da bude gotovo. Zasto? Zasto? Zasto? I cini mi se kao da je sve gotovo. Kao da me nema.
