Kako jesen dolazi sa sramezljivoscu, ali se brzo uvlaci pod kozu. I dodju ovakvi dani, hladni, sumorni, kad ste prinudjeni da sedite kuci i razmisljate o prolaznosti ovog zivota i pitate se kakvu svrhu vi imate ovde, na ovoj planeti. Sa strahom bacate pogled na sat, ali shvatate da kazaljke nisu bas bile toliko vredne da se pomere. Citate ponovo vase omiljene knjige ili prelazite stranice casopisa, koji su sluzili nicemu drugom nego skupljanju prasine ispod vaseg kreveta. Vrtite jednu istu pesmu u krug, i kad se priblizite plejeru ni ne pokusavate da procitate broj ponavljanja te pesme. Uvece iznureni padate na krevet, kao da ste citav dan radili najteze fizicke poslove, a vi ste radili nesto podjednako iscrpljujuce - prebirali ste svoje misli. Da li vam je to prebiranje pomoglo da nadjete odgovore? Meni sigurno nije. Pronalazim sebe samo jos vise zbunjenu. Izgleda kao da sam izolovana u nekoj sobi bez prozora, bez buke, kao da sam to oduvek zelela. Mir. Tisinu. Spokoj. Ali umesto da mi to pomaze, ja jos vise ludim, dublje tonem u beznadje misli. Sve me to muci. Kako je zivot jedna glupa rutina. Skola, kuca, ucenje, nerviranje, pa opet iznova. Ovih dana sam uvela sebi setnje, kako bih udisala ovaj ostar vazduh, koji mi pomaze da bar na sat vremena ne razmisljam. Hodam i posmatram. Zakljucujem. I opazam. Razmisljam o cemu razmisljaju oni koji prolaze, koji se smeju, drze za ruke... Ni ne primecujuci auto koj mi se priblizava, i zastajkuje malo pored mene. U njemu covek srednjih godina, starija zena(predpostavljam njegova majka) sa bebom u ruci i jos jedna mala devojcica koja verovatno nema ni pet godina. Covek me nesto pita, ali ne uspevam da ga cujem od autobusa koji prolazi. Naginjem se napred prema otvorenom prozoru automobila i cujem kako covek tihim, ujednacenim glasom pita u kom je pravcu bolnica. Objasnjava mi kako njegovoj bebi nije dobro, i kako ima problema sa plucima. Prica mi gomilu stvari. Stvari koje ti ni jedan stranac ne bi rekao. Sto znaci da je veoma uplasen. Prekidam ga i na najkraci moguci nacin mu objasnjavam gde je bolnica. Stigao je da mi se zahvali, i odjurio u njenom pravcu. Boze, kakav dan. Ili bolje reci, kakvi dani. Zivot. Mala beba. Videla sam je. Male svetlucave oci koje vape za svetloscu zivota, rucice ispruzene u vazduhu kao da sa polja snova biraju upravo onaj koji im se dopada. Dosta. Znam da sam mogla da se srucim na zemlju da me snaga volje nije dovela nazad do kuce. I celim putam nazad sam plakala, i po prvi put me nije bilo briga. Toliko sam bila ocajna. Molila sam vetar da me dobro izdrma, produva, istrese iz ovog ludila. Da mi da odgovor na pitanja. Kakav je smisao ovog zivota, a mojih snova, snova moje majke? Da li je smisao u tome da pratimo sudbinu? Ili mozda sudbina ne postoji, vec je mi sami gradimo? Kakav je odnos isitne i zivota? U cemu je trik? Nista. Nema odgovora. Nista sem ove jeseni koja stoji preda mnom i velike praznine koja je oko mene. Tako, bez i najmanje nade, dovukla sam se kuci gde sam se sa suzam koje su i dalje tekle obrusila na krevet i docekala novi dan. Novi krug pitanja.
