Danas se videh sa njom, sa starom drugaricom, koju inace ne vidjam toliko cesto koliko bih to zelela. Ili je mozda ne vidjam zato sto ja tako zelim. Toliko toga smo prosle zajedno. Trenutci. Momenti. Ne zaboravne uspomene. Volim je. I znam da ona voli mene. Osecam to. Osecam kad se trudi. Kad odlaze razne obaveze, samo da bi se videla sa mnom. Vidim to u njenim recima. U njenim ocima. Onda kada nastane tisina, prijatna tisina, i kad obe utonemo u secanja. Lepa, stara secanja. Tuzna secanja. Prijatna i neprijatna. Ali pre svega zajednicka secanja. Ista ona divna, detinjasta, nevina secanja koje smo prozivele zajedno. Dobar je to osecaj. I nedostaje mi. Mozda se ne trudim da je cesce vidjam, a mozda bih mogla da pokusam. Mada imam strah od vezivanja za nekoga. Ne zelim opet da prodjem kroz ista razocarenja. Prosli put je to bilo gorko, nimalo ukusno. Kroz sve ono kroz sta sam prosla, samo sam potvrdila cinjenicu da si u zivotu uvek sam na kraju. Da, ovako je dobro. Vidjam je retko, ali zato nema ruznih svadja, uvreda, i nepotrebno izgovorenih reci. Osecam tada samo lepotu trenutaka i iskrenih emocija. I volim je.
