Reči. Moje reči.

Gotovo je. Vasi su se putevi razdvojili.

I ti se pitas: kakav je smisao svemu ovome?

Protekli meseci, godine. Krivudavi putevi. Usponi, padovi. Zatim te zivot iznenadi, posle toliko vremena nadjete se opet licem u lice. Crvenilo, neprijatnost. "Kako si?", "Kako je proslo puno vremena", "Drago mi je da si dobro."

Ponovo oci u oci. Ali samo na tren. Zatvaras oci. Verovatno i on radi to isto. Izgubljena ljubav je ponovo tu. Evo odgovora na tvoje pitanje. Lezi u njegovim ocima, ljubav je jos uvek tu, jos uvek postoji.

Zauvek. Mala linija koja vas spaja.

Ti si na zemlji, bez daha, bez nade, u tisini izgubljene ljubavi.

Zivot je gotov. Ti samo zelis da umres. I cak izgleda kao da nema vise suza. Kao da si ih sve isplakala. Nema vise nade, radosti prilikom ustajanja, prilikom sastajanja, nema vise uzbudjenja kada ga vidis. ''Sta da obucem?Da li ce mu se dopasti?Hoce li me poljubiti?'' Prvi sastanak, drugi, treci, svaki dan.

A onda iznenada-kraj. Nema vise tih dana. Ne volis ga vise. Nikada. Ponavljas u sebi neprekidno.

Ali zivot te iznenadi, neko se iznenada pojavi i da ti sve odgovore koji su ti potrebni. Novi je dan.

Prvi dan, prvi sastanak. Opet emocije. ''Sta da obucem?Da li ce mu se dopasti?Hoce li me poljubiti?'' I spremna si za novu avanturu.

Svako kaze da zasluzujes da zaboravis. Ali u tebi, u tvom srcu, u tvojoj glavi, prolaze samo ove reci- Jos uvek te volim.

Prolazi samo njegovo ime. Pokusavas da ne mislis. Izlazis sa prijateljima, ali shvatas sta pokusavas da nadjes. Medju licima drugih ljudi. Osmesima, ocima, nepoznatim ustima. On nije tamo. Zasluzujes da zaboravis. Izlazis na ulicu i u momentu ti se ucini da ga vidis. Ali ne. To nije on. Samo lici na njega. Iluzije. ''Jos uvek te volim.'' Kada ucis, kada jedes, kada sanjas. ''Jos uvek te volim.'' Kada si uplasena, kada si sa prijateljima, kada si ljuta i kada odlazis.

Ujutru, popodne, uvece. ''Jos uvek te volim." Iako boli, ali ne znas drugacije. Neizbezno je.

"Jos uvek te volim."

Kako je sve glupo i bezlicno. Crno i belo. Bez ikakvog prostora za druge boje, za zivot. Dani, meseci, godine. Koliko li ih je samo proslo. Ali ti si tamo, imas svoj zivot, svoje snove, sa nekim delis srecu, tugu, suze. A ja? Ja sam ovde. Sama. Ne idem dalje, ne pokusavam. Tako bih volela da sam pored tebe, da sam uvek tu za tebe. Da gledam kako se smejes, napredujes, postajes bolji covek. Ali nisam. I dalje udaram glavom u zid, i dalje se nisam opametila. Boze, pa ja se i dalje nadam. Samo mi se cini da vise ne znam cemu. Svrhu mog zivota pronasla sam u tebi. I posle sveg ovog vremena, nisam je se jos odrekla. Ko zna da li ce sudbina biti toliko darezljiva da nas ponovo spoji. Bar na tren. Jedan pogled, jedna rec. Ne, moze i bez reci. Nisu neophodne. Bitno je samo da znam da si ti postao ono sto si oduvek hteo da budes, da si ostvario ono za cime si oduvek zudeo toliko. Jedino ako je tvoj zivot ostvaren, bice i moj. Meni je to dovoljno. Ne mogu opet da pronadjem ljubav, ne mogu da se nateram. Ne zelim to. I stalno ti se vracem. Ponovo i ponovo. Uvek. I kao da nikada nista u zivotu nije bilo niti ce biti bitno, sad kad vidim zivot onakvim kakvim on zapravo i jeste. Bez tebe. Sumoran. Ne ocekujem nista originalno od eha. Od neke nove ljubavi. Kazu da osoba koja nije dozivela razocarenja, ne moze osetiti pravu ljubav. Glupost. Sta sam ja onda osecala prema tebi, nego ljubav? Sta sam ja bila tebi, a sta sam ostala? Secanje? Mozda cak ni to. Jedna ljubav, dovodi do destrukcije druge. Da li to znaci da na kraju od mene ipak nije ostalo nista. Nikakav trag u tvom zivotu. Pokusavanje da zaboravim na tebe je podjednako suludo kao pokusavanje da se setim nekoga koga jos nisam upoznala. Pa sta ako si ti tamo, a ja ovde? To ne znaci da je sve gotovo. Ne mora da bude gotovo. Zasto? Zasto? Zasto?  I cini mi se kao da je sve gotovo. Kao da me nema.