Sve srecene porodice su slicne; svaka nesrecna porodica nesrecna je na svoj nacin.-Tolstoj
Danas smo u skoli pricali o porodicama, i o tome kako one nastaju i sta ih cini.
Moram vam priznati da me je ovo jako zanimalo, i da sam ceo cas zapravo slusala ono sto nastavnica prica.
Evo, kako smo mi definisali pojam porodice.
Porodica je bio-psiho-socijalna zajednica izmedju roditelja i njihove rodjene ili usvojene dece.
Ali sta je porodica stvarno? Sta je moja porodica? I imam li ja uopste svoju porodicu?
Pokusala sam od pocetka. Prvi deo mi je jasan, mislim moji otac i majka su se upoznali i dobili mene... ja sam dosla na svet i mi smo odjednom porodica. Kako lepo i lako to zvuci.
Ali drugi deo je ono sto me buni, a to je sta je cini. Naime kada je moj otac odlucio da ode i ostavi mamu i mene, sta smo mi tada postale? Znam da bi mnogi od vas rekli da smo mi porodica, i da dokle god se drzimo zajedno, mi nju i cinimo. Zasto ja onda nemam takav osecaj? Da li nesto nije u redu sa mnom? Volim ja svoju majku, i za mene bolja svakako ne postoji. Vazno je da ona to zna, a zna. Zahvalna sam joj na svemu sto mi je pruzila, a sam bog zna koliko je toga za mene ucinila. Medjutim u svemu postoji neki problem. Vidite u trenutku kada je moj otac presao prag nase kuce jednom zauvek, mama je bila ta koja je morala da pored svoje, preuzme i njegovu ulogu. Zato je izmedju ostalog pocela da radi vise, i to je prouzrokovalo to da je ja redje vidjam. Kada vratim film unazad, vidim da sam imala sve sto bi neko dete zelelo... proslave rodjendana, najlepse haljine, igracke... sve. Ali isto tako kada vratim film, shvatim da je vec sa deset godina pocelo da mi nedostaje nesto. Ne, nije to bio moj otac. Razvod mojih roditelja je bio normalan, bez svadji, prepirki i ostalih slicnih stvari. Svog oca sam vidjala i dalje ga vidjam, tako da nije problem lezao u tome. Problem je bio u tome sto sam bila sama. Ostajala bih cesto sama kod kuce po ceo dan, odlazila bih sama na casove plesa, na plivanje i ostale obaveze. Pocela sam da budem jako usamljena, ali nisam zelela da to iko primeti.  Trosila sam sate i sate na razmisljanja, kao sto to i sada cinim. Mozda je to prouzrokovalo moje brze odrastanje, i ulazak u svet odraslih. Ali isto tako sam postajala nesigurna u sebe, svoje obaveze sam uvek sama resavala, prestala sam lako da se vezujem za ljude, i zatvarala sam se u sebe. Ni dan danas ne volim da gusim ljude o svojim problemima, vec pokusavam da im pomognem da rese svoje.  I pitam se da li sam ja, sama sebi porodica? Sama sam otkrivala svet oko sebe i karaktere ljudi, sama sam rasudjivala sta je dobro a sta nije i cega bi trebala da se klonim. Medjutim nikada nisam prestala da se nadam da je porodica zapravo nesto vise od same krvi. Izgleda da svako ima svoju sliku o tome kako bi ona trebalo da izgleda ili sta je ona zapravo. Svako dete zeli da vidi heroje u svojim roditeljima, steta sto oni toga obicno nisu svesni. Znam samo jedno, da pogled koji od trenutka kada je dosao na svet trazi samo jedno: pogled koji trazi njega. Nikada se nisam osecala kao da pripadam nekome, i mislim da je to ono sto me najvise boli. Vec sada se osecam umornom od zivota. Osecam se poput psa lutalice, prepuna nemira onih koji nemaju gospodara.