Reči. Moje reči.

Opet je nesto puklo.
Opet se nesto desava, duboko u meni, sto odavno potiskujem.
I opet mi je muka. Sve oko mene se vrti, i nista nije jasno... padam, ali vise ne ustajem. Uporno tonem, tonem dublje.. i uvek iznova bezim u sebe. Tu se skrivam. Ne, ne podizem nove zidove. Nemam gde da ih postavim, nadogradim. Dokle? Ovi stari su dovoljno visoki, da zaklanjaju nebo. Oni su sasvim dovoljno visoki, da ne mogu doci do vazduha.
Otkrivam mnoge stvari koje nisam znala, a koje su se desile ljudima koje volim. Iste te ljude vidim kako pate, a ja ne mogu nista da uradim. Ne mogu da im pomognem. Ne znam kako. Prijatelji su tu, ali se ne usudjujem da im kazem. Ne zelim to. Svako ima dovoljno svojih problema, zar ne? Na kraju krajeva, niko sem tebe samoga, ne zna kroz sta prolazis. I dosta sa tim.
Plasim se. Uzasno se plasim. Osecam se tako slabom, tako nekorisnom. Danas sam pronasla sebe sa picem u ruci i pogledom na plafon, koji se okrece i okrece. Kako to da niko ne primeti da nesto nije u redu? Kako to da niko bar ne posumnja? Pa zar je toliko lako glumiti srecu? A kad dodju pravi osmesi... pravimo li mi uopste razliku? Trenutno sam izgubljena, ne mogu ni da se isplacem kako treba. Ne znam ni da li zelim to. I kao da ne osecam nista, kao da se samo odmaram... a ustvari lezim potupno slomljena u prasini svojih osecanja, koje ne pokazujem. Gledam u neku drugu sebe, u senku, i pitam se zasto ne mogu biti ona. Tako povrsna i hladna, bar na minut, bar na dan. Tako imuna na sve sto se dogadja, i na sve sto predstoji. Zudim da se sve zavrsi, da nestane. Neke turobne misli me neprestano proganjaju, crpe energiju i sto je najgore pocinjem da se oslanjam na njih, kao da su kakvo resenje. Da ti pokazem strah u ruci punoj praha, da li bi razumeo? Da li bi se potrudio?
Ali ne. Ostajem i dalje ovde, sasvim sama. Sasvim iscrpljena.

Pada prvi sneg, bar ovde u Beogradu. Dan je tako siv i nikakav,vec protracen. Steta, ne volim da tracim svoje vreme, a izgleda da poslednjih nekoliko dana to svesno cinim. Ne pamtim kada sam ovoliko ucila, mislim da je stolica poprimila moj oblik. ;)
Sedim tako trenutno sama u kuci, i razmisljam o stvarima koje volim i onim drugima koje ne podnosim. Onda odlucujem da napisem spisak, dok mi se caj ne ohladi i dok mi se pauza za ucenje ne zavrsi.
Pa on glasi odprilike ovako(naravno da cu pola stvari zaboraviti da napisem):

Volim: umetnost, mindjuse, ljubav, jutarnju kafu, marame, cvece, more, zvuke talasa, knjizevnost, filmove, muziku, maglovite plaze, tisinu,kucice pored mora,zvuk koji se cuje kada se skoljka prisloni na uvo, ljude koji ne pricaju stalno o istim i otrcanim temama, ljude koji sanjaju, one koji stalno pricaju o novim stvarima i mestima, snezne pahulje, iskrene osmehe, toplu cokoladu, slatkise, stisak ruke, moje cebence, knjige, zvezde, prijatelje, porodicu, sumrake, svitanja, zivotinje, fotografiju, Beograd, kompromise, pronalazenje oblika u oblacima, svez vazduh posle kise, prirodu, jezike, razgovore, zagrljaje, sladoled, fontane, Italiju, stare zgrade, uspomene, stara pisma, arhitekturu, letnje veceri, mesec, mastanja, kada se cekanje i ulozeni trud isplate, snowboard, pisanje, zamor,  sarene haljine, torbe, Grcku, putovanja, plisane mede, lilihipe, antikvitete, reci, osecaje, uske ulicice, dizajn, slobodu, miris pokosene trave, duge pescane plaze, selo, more, napustena mesta, Englesku, pin-up, srednji vek, toplinu doma, italijansku kuhinju, poslasticarnice, svoju osnovnu skolu, kad me leti probude prvi suncevi zraci, razlicitost, tresnje, vodu,...

Ne volim: licemrje,  bolest, tugu, depresiju, granice, obaveze, ogranicenost, zimu u gradu, ogovaranja, rat, nasilja, kupus, onu glupu foliju na mleku, sumnje, usamljenost, komsiju koji non-stop nesto busi, bolnice, skrtost, neiskrenost, svoju neodlucnost, ljude bez stava, lazi, dvolicnost, gubitak voljene osobe, rasizam, diskriminaciju, povrsnost, glupost, kic, egocentricnost, rastanke...
 

Moguce je da sam nesto duplirala, ali koga je briga... :)
Kako volim prvi sneg.