Reči. Moje reči.

Proteklih godinu dana zivela sam za sledece dve nedelje..
I ne mogu, jednostavno ne mogu da docekam sutra.
Sva ta sreca koju osecam i koja me ispunjava je zapravo stvarna. I to je divan osecaj.
Mislim da se nikada nisam ovako osecala ranije. Smejem se, ali onako istinski i naivno. Onako kako se mala deca smeju malim stvarima, ali iskreno. I mozda je glupo, ali mi je drago sto sam na vreme otkrila sta je to sto me pokrece, hrani snagom, i sto me tera da ustanem i da koracam dalje i kad se sve cini uzaludnim.

 ne zaslužujem ono što imam, i dobro je što nemam ono što želim.

U pravu je.
Jesam uplasena.
Postoji deo mene koji zeli da ga pusti u moj zivot ali onda osetim kako iznova dizem te zidove oko sebe, a ne razumem zasto. To je mozda ono sto me najvise fascinira kod njega: da uprkos tome sto je patio, on i dalje moze da gleda na zivot sa one nekomplikovane strane. Nikada nisam spoznala takvu sudbinu ranije. Cini me tako tuznom sto ljudi kao sto je on, ljudi koji su izgubili sve, mogu i dalje da budu otvoreni i da vole..dok ja, koja nisam izgubila nista, ne mogu.