Eto tako ja danas uzivam u jos jednom lepom danu. Pokusavam da se opustim, da ne mislim, uhvatim koj zracak Sunca pre nego sto udjem u kucu i bacim se na ucenje.
I sve je divno i ide po planu dok odjednom ne naidje nesto sto me baci u more razmisljanja.
I tako u povratku iz skole dese se neke stvari koje mi idu na zivce i to od ljudi iz neposredne blizine. Naravno da ja vec pocnem da se nerviram, sizim i svaka sledeca situacija izgleda jos gore od one prethodne. Sta se zapravo desilo, da vidimo..
1. Vracam se ja lepo sa drugaricom kuci, kad ona najednom odluci da je gladna. Posto joj treba dosta vremena da stigne kuci, odlucuje da udje u pekaru da prezalogaji nesto usput. Nista, uzme ona neko pecivo i pojede ga, a potom uzima kesu u kojoj je bilo isto to pecivo, guzva ga i baca na ulicu. Opet nista, nastavlja ona dalje mrtva 'ladna.. ja onako stala zabezeknuta, ne mogu da verujem sta radi. Posle par koraka se okrece i vidi da stojim pored onog zguzvanog papira i jos me pita da li sam dobro. Mislim se u sebi, a potom izgovaram naglas jedno-da li si ti normalna?!? Sad, ko je vise zbunjen ona na moju reakciju ili ja na njen postupak, ne znam. Uglavnom pokusavam da joj objasnim na lep nacin da se ne ponasa kao idiot i da ne baca djubre gde stigne, zato sto to cak ni zivotinje ne rade. Ne, ona se i dalje tupo smeje. Bes u meni raste, ne mozete da verujete kojom brzinom.. samo, uhh.. takve stvari me izludjuju. Mislim daj molim te, pa zar si toliko retardiran.. pa ti tu zivis, sredi da tebi bude lepo ako nista drugo. Sutra ce tuda mozda proci neka deca, istim tim putem, sta ako nagaze na neku slomljenu flasu ili ostru zicu, ili nesto slicno sto ih moze povrediti? Jos kada bi se svi tako ponasali ziveli bi prekriveni djubretom. Ispadoh ja luda sto kuci donosim torbe pune maramica, papirica i ostalog djubra koje potom bacim u kantu. Pa lakse je i meni da bacim na ulicu, nego da izbacujem smece svaki dan. Ali ne ide to tako... moras da budes malo savestan. Toliko bar dugujes ovom gradu, planeti u krajnjem slucaju tebi ce sutra biti lepse. Ma kakvi, ona se smeje, misli da sam luda, da imam kakav poremecaj licnosti i uporno odbija da podigne ono sto je bacila. Ne bih ja bila ja, da nisam podigla papir i bacila ga u kantu(koja je inace bila na 5metara od tog mesta). Meni lakse, ti kako hoces. Odlucujem da ne pricam sa njom dobar deo puta, dok bes ne prodje, i dok ona ne prestane da vrti ocima da ne bih pocela da se nerviram jos vise. Nekim ljudima zaista ne vredi pricati, glupost je jaca od njih.
2. Posle skole idem do prodavnice da pokupujem neke stvari za koje me je mama zaduzila. Vracam se ja tako iz prodavnice sa cetiri pune kese, torbom, i jos nekim fasciklama, ne znam gde cu sa svim tim a pritom treba da nadjem kljuc i otvorim vrata interfona. Kad eto ti, sa druge strane stoji komsinica racunam zena ce mi pomoci, pritisnuce to prokleto dugme sa druge strane vrata da bih mogla da udjem. Ali gospodja ima nesto drugo u planu, da tako glupo stoji sa druge strane i gleda kroz staklo kako se ja raspadam pokusavajuci da nadjem kljuc. Pa nemate pojma koliki sam tad pritisak dobila, doslo mi je da skocim kroz ono staklo, i da razcerupam kokosku. Uf, sama pomisao na to... grrr.
Ulazim u stan i razmisljam kako mi neki sasvim nebitni ljudi pokvare dan. Nismo svi mi isti i ne razmisljamo na isti nacin, ali trunka pristojnosti, postovanja i kulture mora da postoji. Kako god bilo, zaista, ne mogu se svi tako nemarno ponasati. Pa ako si covek zar nije tako normalno da ces pomoci drugome?.. ne znam vise, izgleda da se sve totalno poremetilo u ovom svetu. Svi su postali nekako ludi i imuni..ili je mozda to do mene? Sta vi mislite o tome? Kuda vodi ovaj svet? Mozda su se meni desile sitnice, ali svakako su me navele na dobro razmisljanje...
P.S. Vreme u kome je normalno ubiti, i zato ne odgovarati. Vreme u kome je normalno zlostavljati, silovati, ma masakrirati. Vreme asocijalizacije i svakakvih stvari koje su stvarno stvarne i ozbiljne ali kojima niko nece da se pozabavi, necu ni da spominjem...
