Reči. Moje reči.

Sve srecene porodice su slicne; svaka nesrecna porodica nesrecna je na svoj nacin.-Tolstoj
Danas smo u skoli pricali o porodicama, i o tome kako one nastaju i sta ih cini.
Moram vam priznati da me je ovo jako zanimalo, i da sam ceo cas zapravo slusala ono sto nastavnica prica.
Evo, kako smo mi definisali pojam porodice.
Porodica je bio-psiho-socijalna zajednica izmedju roditelja i njihove rodjene ili usvojene dece.
Ali sta je porodica stvarno? Sta je moja porodica? I imam li ja uopste svoju porodicu?
Pokusala sam od pocetka. Prvi deo mi je jasan, mislim moji otac i majka su se upoznali i dobili mene... ja sam dosla na svet i mi smo odjednom porodica. Kako lepo i lako to zvuci.
Ali drugi deo je ono sto me buni, a to je sta je cini. Naime kada je moj otac odlucio da ode i ostavi mamu i mene, sta smo mi tada postale? Znam da bi mnogi od vas rekli da smo mi porodica, i da dokle god se drzimo zajedno, mi nju i cinimo. Zasto ja onda nemam takav osecaj? Da li nesto nije u redu sa mnom? Volim ja svoju majku, i za mene bolja svakako ne postoji. Vazno je da ona to zna, a zna. Zahvalna sam joj na svemu sto mi je pruzila, a sam bog zna koliko je toga za mene ucinila. Medjutim u svemu postoji neki problem. Vidite u trenutku kada je moj otac presao prag nase kuce jednom zauvek, mama je bila ta koja je morala da pored svoje, preuzme i njegovu ulogu. Zato je izmedju ostalog pocela da radi vise, i to je prouzrokovalo to da je ja redje vidjam. Kada vratim film unazad, vidim da sam imala sve sto bi neko dete zelelo... proslave rodjendana, najlepse haljine, igracke... sve. Ali isto tako kada vratim film, shvatim da je vec sa deset godina pocelo da mi nedostaje nesto. Ne, nije to bio moj otac. Razvod mojih roditelja je bio normalan, bez svadji, prepirki i ostalih slicnih stvari. Svog oca sam vidjala i dalje ga vidjam, tako da nije problem lezao u tome. Problem je bio u tome sto sam bila sama. Ostajala bih cesto sama kod kuce po ceo dan, odlazila bih sama na casove plesa, na plivanje i ostale obaveze. Pocela sam da budem jako usamljena, ali nisam zelela da to iko primeti.  Trosila sam sate i sate na razmisljanja, kao sto to i sada cinim. Mozda je to prouzrokovalo moje brze odrastanje, i ulazak u svet odraslih. Ali isto tako sam postajala nesigurna u sebe, svoje obaveze sam uvek sama resavala, prestala sam lako da se vezujem za ljude, i zatvarala sam se u sebe. Ni dan danas ne volim da gusim ljude o svojim problemima, vec pokusavam da im pomognem da rese svoje.  I pitam se da li sam ja, sama sebi porodica? Sama sam otkrivala svet oko sebe i karaktere ljudi, sama sam rasudjivala sta je dobro a sta nije i cega bi trebala da se klonim. Medjutim nikada nisam prestala da se nadam da je porodica zapravo nesto vise od same krvi. Izgleda da svako ima svoju sliku o tome kako bi ona trebalo da izgleda ili sta je ona zapravo. Svako dete zeli da vidi heroje u svojim roditeljima, steta sto oni toga obicno nisu svesni. Znam samo jedno, da pogled koji od trenutka kada je dosao na svet trazi samo jedno: pogled koji trazi njega. Nikada se nisam osecala kao da pripadam nekome, i mislim da je to ono sto me najvise boli. Vec sada se osecam umornom od zivota. Osecam se poput psa lutalice, prepuna nemira onih koji nemaju gospodara.

Konacno da i ja napisem nesto posle duzeg vremena. Ko zna kada cu opet moci da piskaram.
U svom ovom haosu oko skole, ocena i ostalih obaveza nemam vremena ni da sednem dva minuta i bistre glave razmislim sta treba dalje ciniti.
Naime nije se desilo nista posebno za ovih par nedelje, koje su prosle super brzo. Eventualno sam sebi potvrdila da je sa nekim nategnutim situacijama gotovo. Da li cu se nekada opametiti?
Stvarno pocinje da mi ide na zivce to sto vreme tako prolece pored mene, a ja ne mogu ni da ga usporim, iskoristim onako kako bih ja to zelela.
No, nema veze. Tu smo da se uskladimo sa stvarima kojima ne mozemo upravljati.
Evo onog najbitnijeg(nemojte da zamerite ako je tekst duzi, jer nisam dugo pisala (: )

-Decko o kome sam vam skoro pricala je ispario. Nestao. Propao u zemlju. Nazovite to kako hocete, ali to nece promeniti cinjene. Dosla sam do zakljucka da sam ja to sve umislila. Znate kad se ocate tuzno umisljate svakakve gluposti.
Nema veze, ne borim se vise. Ne trenutno. Nemam vremena. Ili je to mozda samo opravdanje? Ko ce ga znati. Ni ja vise nisam sigurna u to sta osecam, sta mislim, o cemu razmisljam. Postajem ko kakav robot, koj radi rutinski i vrti svaki dan istu plocu. Zaista se borim protiv toga, ne zelim da mi zivot bude jedna ustaljena rutina. Mislim da bih prezirala sebe kad bih dozvolila da mi se to desi. Ono sto mi sada treba je svez vazduh i duge setnje sa ljudima koje volim, i koji mi znace. Nije mi bitno to sto je hladno, bitno mi je da disem.

- Kao sto sam vec pomenula, shvatila sam ko je ona. Time sam samo zavrsila sa svim sumnjama. Zamislite ispostavile su se tacne, a nisu bile bas lepe. Sada je to iza mene, i to bi trebalo da je dobro. Valjda. Ah, tako sam nesigurna u poslednje vreme. Ne znam kuda da krenem, sta da pocnem, sta da ostavim za kasnije... Donosim pogresne odluke. Stalno mi se cini kako nemam vremena ni za sta, a onda pronadjem sebe zagledanu u jednu tacku. I ko zna koliko bih u toj istoj tacki pronalazila ozivljenih uspomena, konstantnih poraza, mogucih prilika, neprozivljenih snova da me gruba realnost ne trgne. Ali zivot ide dalje.

- Srela sam nekoga. Slucajno. Ne, nisam ga poznavala, i ne, ne poznajem ga. Doduse vidjam ga. Zvuci zanimljivo, jer sam imala prilike da ga cujem. Zapravo zvuci divno.  Mozda. A mozda se sve emocije igraju sa mnom a da ja toga nisam ni svesna. Ko zna sta se desava duboko, duboko u meni. Posto spolja izgledam savrseno normalno i ne odajem nikakve znake usamljenosti, razocarenosti i ostalih ne bas tako lepih osecanja. Ali tamo dole je stalni pritisak koji radi na izgradnji te zavrseno dobro isplanirane bombe koja moze da eksplodira svakog trenutka. Ne ocekivano. Ne najavljeno. I to na najmanju  opasku. Uvek sam bila uzdrzana od pokazivanja osecanja(to ne znaci da ih nisam pokazivala, to znaci da sam ih samo pokazivala ljudima koji jesu zasluzili da ih vide), uvek sam slusala druge, pomagala im da prevazidju svoje probleme. Ne ja se ne zalim. Samo hocu da vristim. Da izbacim sve. Da se osetim ponovo rodjenom. Da se isplacem, ugusim u suzama ako treba. Da zbacim sav teret sa svojih ledja. Pa trazim li mnogo?!? Hocu da glupi zidovi nestano. Hocu da nadjem nekog upornog ko ce ih srusiti. Ko ce znati kako to da uradi, a da je ne moram da mu kazem. Hocu da volim!! Hocu da osetim ponovo ta nezna krila koja ti samo ljubav moze pruziti. Medjutim, jedina krila koja sam imala su sada pokidana, unistena, ona se vuku po zemlji. Skupljaju svu prljavstinu i upijaju sve negativno oko sebe, vise kao podsetnik jos jednog poraza.  Ne, ne treba mi nista sem jednog. Onoga za cim svi mi ljudi zudimo. Onoga sto je osnovna potreba svih nas, ili bi trebalo da bude-da budemo voljeni! Ne forsiram da nadjem ljubav, ne trazim je na silu, ali ipak je hocu. Reci mi iskreno... kada znas da jesi, kad znas da si voljen, zar nije ceo svet tvoj? Zar nisu boje oko tebe prelepe, vedrije, a ti mozes jasnije da ih vidis? I reci mi da se nikada nisi osecao kao ja, i znacu da lazes.

 

*Obozavam ovu pesmu. Tako opisuje ono sto osecam. U stanju sam da spavam ceo dan, samo da bih izbegla svo to ramisljanje...